Anna Luisa Capasa, glumica u filmu La grande bellezza

Da li ste gledali prenos dodele Oskara?

-Nažalost, i dalje idem u školu jer imam 18 godina, i trenutno završavam poslednju godinu. Nisam mogla jer sam išla u školu ujutru, ali moj tata je gledao i poslao mi je poruku da smo pobedili, tako da sam bila baš uzbuđena kad sam se probudila.

Kakav je osećaj biti u filmu nagrađenom Oskarom?

-Veoma veoma uzbudljivo. Bilo je dosta rada iza tog filma i kad vidite da je nagrađen tako velikom nagradom, ponosni ste, na ceo tim, reditelja, glumce, celu ekipu. Tog jutra kad sam stigla u školu svi su mi čestitali, i đaci i profesori i bio je baš lep osećaj.

Bili ste pripremljeni, film je već osvojio mnogo nagrada.

-Recimo da sam bila pripremljena, ali ne 100 odsto. Ostali filmovi u toj kategoriji su bili jednako dobri, tako da ništa nije bilo sigurno do poslednjeg momenta. Tek kad su proglasili pobednika, bila sam sigurna da je istina sve što su ljudi pričali, da će pobediti.

Da li Vam je ovo prvi film?

-Imam ranijeg iskustva, imam agenciju u Rimu, i uradila sam dva filma i jednu seriju. Kroz mog agenta me je kontaktirao Sorentino i na licu mesta me je zamolio da improvizujem par scena, ja ništa nisam spremila i sve je bilo u momentu. Posle toga smo imali drugi sastanak i na kraju toga mi je rekao ,,Čestitam, dobila si ulogu.'' Sve je išlo jako brzo, posle samo dva sastanka je sve odlučeno.

Kako to da idete u školu u Srbiji?

-Moja majka je iz Beograda i od kad sam imala 5 godina išla sam u internacionalnu školu. Pošto mi je ovo poslednja godina, pogledali smo rangiranje ove internacionalne škole u Beogradu i videli smo da je jedna od 10 najboljih u Evropi. Meni je obrazovanje veoma važno, iako glumim, uvek sam znala da želim da završim školu pre nego što se posvetim glumi. Zato smo odlučili da dođem u Beograd da bih mogla da se posvetim tome bez bilo kakvih ometanja.

Zašto je grad Rim toliko interesantan filmadžijama u ovom trenutku?

-Zato što je pre svega lep, veoma velik i ima puno istorije i neke od najekscentričnijih Italijana. Tako da ima mnogo toga o čemu može da se priča, mnogo mesta koja treba pokazati, toliko zanimljivih ljudi i toliko dešavanja, mislim da je to glavni razlog. To je grad koji ima toliko toga da kaže i zato pravljenje filma o njemu može da proizvede samo remek-delo. Mislim da ono što je Sorentino pokušao da prikaže u filmu nije samo grad, nego ljudi, društvo i razmišljanje tih ljudi. Zato kada ga gledate kao publika, pruža vam istinu o tome ko su ljudi koji žive u tom gradu, ne daje samo sliku iz nečije tačke gledišta ko nije Italijan, nego daje istinsku sliku kakvo je visokostaležno rimsko stanovništvo.

Kakav je bio rad sa Sorentinom?

Raditi sa njim je bila čast. On je sanjar, on vam objasni šta želi i dok to radi vidite mu u očima da on zapravo vidi tu scenu dok objašnjava šta treba da se uradi. Pogledate ga i vidite i vi scenu jer vam da viziju, a zatim vam ne kaže šta tačno da radite, nego kaže na primer probaj ovako, mogla bi ovako, i zato mi je bilo vrlo prijatno da radim s njim. Kad smo snimali moje scene radili smo to iz jednog ili dva puta, jer on dopušta da radite svoju stvar, ali sa njegovom idejom, i to daje glumcu šansu da razgovara sa rediteljem, deli ideje, on vas savetuje, i na kraju kad bismo završili samo bi rekao ,,Savršeno''. On ne daje mnogo objašnjenja ali na kraju zna da li je to ispalo onako kako je zamislio.