Slobodan Skerlić: Najuzbudljivija je duša

OTVARANjE Međunarodnog filmskog festivala (FEST), koje je gotovo tradicionalno rezervisano za kanskog pobednika, u novom, 42. izdanju (od 28. februara do 9. marta 2014), pripalo je srpskom filmu - "Top je bio vreo", po scenariju i u režiji Slobodana Bobana Skerlića, u produkciji "Drina filma".

Posle pauze od sedam godina, naš najveći festival počeće premijerom domaćeg ostvarenja, koje je nastalo po motivima istoimenog romana Vladimira Kecmanovića, i u koprodukciji sa BiH.

- Za mene je već događaj što će film konačno da izađe pred publiku - kaže u razgovoru za "Novosti" Slobodan Boban Skerlić. - Biće skoro tri godine od početka snimanja, a četiri i po otkako sam ušao u projekat, tako da je taj vremenski period već predugačak. Pogotovu mi je drago što će premijeru imati na Festu, koji je i danas velika i važna priredba. Pripadam generaciji koja se na ovom festivalu dosta školovala, a i sada ga čekam, rezervišem kalendar u tom periodu da idem da gledam filmove, možda više iz nostalgije. Ekipa filma "Top je bio vreo" biće deo tog uzbudljivog predstavljanja.

* Zbog čega smatrate da je važno da vidimo tu priču koja, u suštini, govori o jednoj moralnoj i ljudskoj propasti?

- Ubeđen sam da umetnost treba da otvara prostore koji nisu otvoreni, i da provocira tamo gde postoje začaurena mišljenja. Zadatak filma je utoliko važniji, jer bi trebalo da popravlja svet oko sebe, svakog ponaosob. S tom misijom sam ušao u film "Top je bio vreo", i mene se ta priča itekako tiče. To je jedini razlog što sam se o tom "jadu zabavio". Verujem da film ima moć, i egocentrično polazim od sebe - mene su neki filmovi, knjige i neke pozorišne predstave promenili. Ako to učine još ponekome, onda su ispunili svoj zadatak, što ne znači da je svaki takav pokušaj osuđen na uspeh. Naprotiv, umetničko delo je rizik sam po sebi, i uvek je pitanje da li će to stvaranje nove stvarnosti, novog sveta, proraditi ili ne.

* Šta je ono što želite da kažete filmom čija se radnja događa od 1992. do 1993, u zimskom ambijentu razorenog Sarajeva?

- O tome ću se izjasniti kad se film prikaže, pa vidimo šta kaže publika. U suštini, trebalo bi da bude lična priča - bavi se sudbinom dečaka i njegovog odrastanja u jednom stravičnom okruženju i okolnostima, u kojima prerano prolazi kroz proces sazrevanja. Upoznaje se sa svetom kriminala, beskrupuloznosti, smrti... Taj dečak brzo nauči kako se postiže željeno, i da je važno samo preživeti i opstati, na svaki način. Po cenu nečije patnje, prevarom, izdajom, zločinom, manipulacijom... i dolazi do toga da ga samo mržnja smiruje... Ali, čitav film napravljen je u slavu ljudskosti - da odbrani ljudskost i ono dobro u nama, nasuprot politici koja je po svojoj prirodi neljudska.

* U ovoj antiratnoj drami igra nacionalno mešovita ekipa -glumci iz Zagreba, Banjaluke, Sarajeva, Beograda, Prištine. Da li i to može da se uzme kao metafora onoga o čemu govorite?

- Poprilično verujem u ono što je rekao Abdulah Sidran: da je ona Jugoslavija bila sto puta gora nego što je bila, opet je sto puta bolja od svega što je nakon nje nastalo. Tako se lično osećam po tom pitanju, ali ovaj film ipak nije bio pokušaj okupljanja eks Ju, nego je prosto bila moja želja da određene likove igraju određeni glumci. Tokom snimanja sprijateljio sam se s nekim ljudima koje nisam poznavao, koji su stigli u film, i vrlo je lepo to iskustvo. Svaka filmska produkcija je dosta ekstremna, liči na neki ekstremni sport - mnogo se radi, malo spava, mnogo je napora, i svi koji u radu uspeju da stignu do kraja, stvaraju posebne međusobne veze. Mi smo se svi zaista zbližili radeći, i filmu "Top je bio vreo" mogu da zahvalim za prijateljstva koja su se desila.

* Može li, žanrovski, vaš film da se smesti i u melodramu?

- Ova priča o dečaku dala je posebnu mogućnost da se o ratu progovori bez zauzimanja strana i politikantstva, i da se plasira snažna poruka protiv podela i mržnje, tako da je žanrovski zaista negde više melodrama koja se događa u ratnom okruženju.

* Davnih godina ste napisali scenario za film "Kad su cvetale tikve", po romanu Dragoslava Mihailovića. Da li je vaša režija ove, danas već kultne priče koja je najavljena u BDP, rezultat opsesije iz mladosti?

- Taj scenario napisao sam pre trideset godina, ranih osamdesetih, pre nego što sam uopšte upisao akademiju, toliko me je provocirao. On je jedva pismen, i samo govori o mojoj vezanosti za taj roman i poštovanju koje imam prema Dragoslavu Mihailoviću kao piscu, i kao ličnosti uopšte. Režija nove verzije ove drame ipak nije moja ideja, to je bilo u planu Beogradskog dramskog, i kada je reditelj koji je trebalo da je režira odustao i povukao se, ja sam dobio tu ponudu. Tačno je da u ovom poslu vredite koliko i vaš poslednji projekat, i mislim da mi je "akreditiv" za ovaj poziv dala prethodna režija, predstava "Trpele". Ona je dokumentarno pozorište utoliko što je naslonjena na istraživanje Helsinškog odbora za ljudska prava o stanju u zatvorima u Srbiji, a jedan segment se bavio ženama koje su ubile svoje zlostavljače. Ova zanimljiva, uzbudljiva i dobra predstava od oktobra se igra na sceni Beogradskog dramskog.

* Šta je vama lično najuzbudljivije u Mihailovićevom delu, i da li možda imate tremu?

- To je veliko delo iza koga stoji značajan život, ogroman projekat koji obavezuje - prva inscenacija drame "Kad su cvetale tikve" iz 1969, u režiji Bore Draškovića, i njena zabrana odmah nakon premijere, ušli su u istoriju srpskog pozorišta. Radnja romana događa se između 1948. i 1953, to doba dešavaće se i na sceni, a svako kopčanje sa današnjicom nastaje već samom inscenacijom. Ali, ono što mene najviše uzbuđuje u "Tikvama" jeste vivisekcija upropašćavanja ljudske duše. Jer, čitava ta priča o dobrom mladiću koji se menja pod pritiskom raznih događaja, zapravo govori o tome kako se čoveku usmrdi duša. To je ono što me najviše zanima i na čemu najviše radim, sve ostalo ćemo "boksovati" tokom priprema, koje počinju 15. februara.

Radmila Radosavljević

Večernje Novosti