Marija Duza, rediteljka filma Drvo i ljuljaška

Marija Duza, rediteljka filma Drvo i ljuljaška- Dom je tamo gde je srce

Ovo je vaš debitantski film?

-Ovo je prvi dugometražni film koji se prikazuje u bioskopima, snimila sam mnogo kratkih i filmova srednje dužine, kao i mnogo reklama.

Kako ste odlučili da režirate svoj prvi film?

-Oduvek sam to želela, ali nisam mogla zbog finansijskih i praktičnih razloga. Moglo bi se reći da je ovo poprilično zakasneli film.

Zašto ste se odlučili baš za ovu priču?

-Počela sam da radim na njoj pre deset godina, i u to vreme je migracija bila problem, i dalje je, uvek je, ali je u to vreme bila izuzetno važna za Grčku. Htela sam da ispričam priču koja ima veze sa tom temom, ali ne na tipičan način, često se prikazuje vrlo realistično stanje nesreće i bede imigranatskog života, a ja sam htela da priđem toj temi na širem planu. Ova mala porodična priča mi je dozvolila da to uradim jer svaki lik nosi temu migracije na drugi način.- imamo iskustvo izbeglice-oca, imamo dobrovoljnu imigraciju ćerke koja odlazi u London da bude lekar, i imamo finansijskog imigranta, Srpkinju koja dolazi u Grčku iz nužde.

Da li mislite da je dom tamo gde ste rođeni ili gde vam je porodica?

-Mislim da je dom tamo gde vam je srce, tamo gde ste prihvaćeni, gde želite da budete i gde ste u miru sa sobom i drugima.

Vaš prikaz Grčke je vrlo sentimentalan, prikazujete prelepe predele, druženje sa prijateljima...

-Nadam se da nije toliko sentimentalan. Nije daleko od istine da taj apsekt Grčke postoji, istina je da postoji ta strana Grčke koja je lepa, ali to su pre svega ljudi koji i dalje imaju humanost, velikodušnost, ljubaznost. Vidimo dosta grčkih filmova koji prikazuju njen vrlo ružni aspekt, koji postoji, ne poričem, ali ja želim da prikažem i onaj drugi.

U filmu vidimo da se ljudi protive velikom broju stranaca u njihovom gradu, a sa druge strane Grčka ima veliku emigraciju. Kakav odnos grčko društvo ima prema migraciji?

-Mislim da su ksenofobični, kao i svako društvo. Kad su prvi imigranti došli devedesetih, ljudi su bili vrlo rezervisani, ali kasnije su stvoreni uslovi za prihvatanje, razvili su razumevanje. Zbog krize u poslednje četiri godine, ponovo je došlo do razvoja ksenofobije i rasizma, što je šteta, jer sav progres koji smo napravili kao društvo da se otvorimo je sada ugrožen zbog krize. Ali mislim da smo prevalili veliki put od zatvorenog društva koje smo bili početkom devedesetih.

Vaša glavna junakinja odlazi od kuće da bi jurila svoju karijeru iz snova. Vidimo neobičnu sliku da kuća ostaje na muškarcu, a žene su te koje odlaze u svet. Da li mislite da je to neminovno, da žena mora da bira između kuće i karijere?

-Ne mora, može da ima oba. Govorim i iz svog iskustva, ja imam i karijeru i decu, i nisam nameravala da napravim neku poentu, da ona treba da napusti karijeru zbog porodice.

Ali ona napušta svoj posao i odlazi u Kinu da bi bila s mužem?

-Da, ali to je prosto pitanje srca i prioriteta. Otac joj govori da sluša svoje dete, jer između njega i nje nije bilo takvog razumevanja i ne želi da ona ponovi njegovu grešku sa svojom ćerkom. Mislim da nije podvučena poruka da treba napustiti karijeru zbog porodice, uopšte nije, poruka je da treba slušati svoje srce, gde god vas ono odvede.