Razgovor sa Slobodanom Bobanom Skerlićem, rediteljem filma «Top je bio vreo»

Napravili ste jako veliku pauzu između svog prethodnog filma «Do koske» (1997) i svog novog ostvarenja. Šta vas je nakon toliko godina nateralo da se odlučite za rad na upravo ovoj priči?

Slobodan Skerlić: Do filma «Top je bio vreo» je zapravo došlo na vrlo jednostavan način: Tihomir i ja smo planirali da radimo jednu drugu stvar, a nakon što za to nismo uspeli da nađemo zadovoljavajući ključ, on mi je predložio ovo. Otkupio je autorska prava za roman i počeli smo da radimo na filmu.

Nema potrebe ulaziti u Vaš odnos sa Kecmanovićem kojim se uveliko bave novinari, ali je važno osvrnuti se na specifičnu formu romana. Naime, «Top je bio vreo» pisan je u prvom licu i verovatno bi očekivani postupak bio dečakova naracija, ali ona je izostala. Kako ste se izborili sa tom njegovom vizurom?

Slobodan Skerlić: Roman barata tom mogućnošću da se bavi tokom svesti, ali meni je za film delovalo dosta apsurdno da mutavi dečak ima glas iz off-a. Sa druge strane, osećao sam da je nekako dramatično da se njemu stvari događaju i da se on praktično prema tome ponaša kao jedno napušteno kuče koje prati naređenja. Imao sam utisak da je to dovoljno snažno za ovu priču, i onda sam se trudio da događaje oko njega napravim tako da ih on trpi.

Vratila bih se još jednom na odnos romana i filma, isključivo zbog načina na koji se film završava. Bez obzira na to što će neminovno uslediti razna učitavanja, šta ste Vi hteli da kažete tom poslednjom scenom?

Slobodan Skerlić: Dečak kojeg pratimo ceo film pokušava da opstane, on traži neki izlaz. Radi se o toj nekoj nekoj mržnji i nekom transferu krivice prema čitavom svetu, a ja sam filmskim sredstvima to pokušao da sprovedem u delo. Tako kako sam kraj pročitao, tako sam ga i snimio.

Kompletna glumačka ekipa je zaista sjajna, ali bih se fokusirala na dva dečaka (Stanislav Ručnov i Muhamed Dupovac) koji nose ceo film. Kako ste ih odabrali i na koji način ste sarađivali sa njima?

Slobodan Skerlić: Obojica su odabrani na kastingu, i to ne samo na kastingu, jer je na njima bilo više stotina dečaka, u Beogradu, Banjaluci, Sarajevu... Napravili smo neki uži izbor da bismo sa desetak dečaka radili radionicu, i taj proces kastinga je bio relativno neuobičajen i naporan za sve nas, ali mislim da je za ovakvu vrstu uloga dosta važan. Glavnog junaka sam ja vodio kroz film, on nije pročitao ceo scenario nijednom do završetka snimanja. Vodio sam ga od kadra do kadra jer mi je trebala ta njegova nesnađenost i autentična izgubljenost, a trudio sam se da svim tim divnim ljudima i saradnicima oko njega objasnim zašto je važno da mu ne otkrivaju o čemu će se dalje raditi.

Na koji način ste im objasnili ratno stanje u kojem se u filmu nalaze?

Slobodan Skerlić: Dečaci jesu rođeni nakon što je rat završen, ali on u Bosni - u glavama i u medijima - još uvek traje. U tom smislu, ovde nije bilo pitanje neposredne informisanosti o tome šta se tada događalo i kako je to sve izgledalo, već je meni bilo najvažnije da oni razumeju međuljudske odnose.

Zanemarićemo sada političke i ideološke poruke, filmovi se pre svega snimaju da bi u publici probudili određene emocije. Sa kojim biste osećanjem voleli da gledaoci izađu sa projekcije vašeg filma?

Slobodan Skerlić: Voleo bih iznad svega da ih uznemirim, da se malo preslišaju i preispitaju oko raznih pitanja i sopstvenih sistema vrednosti. Možda se tako, mic po mic i kap po kap, nešto i dogodi.

Maša Seničić