Igor Ivanov, reditelj filma Soba sa klavirom

Da li je film sniman u studiju ili na lokaciji i kakvu budućnost predviđate Vašoj sobi sa klavirom nakon što je svi junaci napuste?

To je filmski set, zidovi na točkovima, ništa nije realno. Ali hotel iz priče će se verovatno srušiti, i na njegovom mestu će se sazidati novi, kao kraj jedne i početak druge civilizacije.

Da li klavir zaista ima neku posebnu priču?

-U filmu nema, to je samo laž direktora. Ali rekvizita ima, to je August forester iz tridesetih godina, to je istočno-nemačka firma koju je nakon rata preuzeo Petrof. A pre toga, ova rekvizita koju smo mi koristili je od pokojnog makedonskog kompozitora Stefana Gajdova, proizveden je '37 ili '38 godine i jako je vredan, na ebay-u se može naći isti takav model za stotinak hiljada dolara. Njegov sin nam je pozajmio klavir bez ikakve finansijske nadoknade i mi smo mu veoma zahvalni na tome.

Da li biste rekli da je glavni lik u Vašem filmu soba ili možda ipak sobarica?

-Soba sigurno, za devojku se može reći da je centralni lik oko koga se plete čitava akcija filma. Radi  se o eksperimentu, ovo je studija epizodnih karaktera, ja sam želeo da napravim film od epizodnih uloga, tako da u ovom filmu nema ni glavnih ni sporednih uloga. Iako film počinje i završava se sa njom, ona nije glavni lik, ona je deo te sobe, kao i klavir, ide u paketu, ali svedok tih dešavanja je upravo soba.

Da li soba nosi prokletstvo ili ste hteli da pokažete da svaki lik nosi neku svoju tragediju koja se ispolji u toj sobi?

-To je film o apsurdu života, on je u biti egzistencijalistička platforma. Ono što su Sartr i Kami pisali šezdesetih godina, ili možda čak i ono što su Trifo i Godar snimali nekada, ali u okviru klasične strukture i filmske dramaturgije, mi smo pokušali da to napravimo na jedan nov način, jednu pravolinijsku strukturu gde imamo 12 likova čiji se životi raspadaju tu ispred naših očiju.

Odakle Vam inspiracija za likove?

-Ovaj scenario je baziran na dramskom libretu koji je napisala Žanina Mirčevska, to je njen diplomski tekst iz '91 godine. To je dramski libreto koji se dešava u jednoj sobi, mi smo krenuli sa te tačke, uzeli smo ga za inspiraciju, a nakon toga smo gradili likove u sasvim drugim pravcima. Ubacili smo nove likove, ono što je ostalo od njenih je priča o Petru i Marti, likovima koji imaju reproduktivnih problema.

Da li je neko od Vaših likova uspeo da obezbedi sebi zaista srećan kraj?

Jedini koji uspeva u svemu tome, i pored čitave tragedije je Ira, jer je to lik koji je izašao, prema onome što je bila njegova unutrašnja potreba, motiv koji se ostvario. Ja to vidim kao neku pozitivnu konotaciju. Možda i Azis, koga na kraju vidimo obučenog kao narko-dilera, njemu je verovatno ta priča uspela. Ovi ostali su u demenciji, ali takav je život, nekome ide napred, nekome ide nazad, ali ono u šta ja verujem, tako mi se čini, da u životu upravo vlada procenat neuspeha i da jedino ima smisla živeti svoj život onakav kakav nam ga dan nosi. Ne postoje negativni i pozitivni likovi, ja u to ne verujem, to je evidentno u svim mojim filmovima. Ne možete da napravite klasičnu podelu likova na protagoniste i antagoniste, to ne postoji, konflikt se izražava preko prirodnih konflikta ljudi, koji imaju svoje motive i zbog tih motiva stradaju.