Kaspar Faundler, reditelj filma Odlazak na plažu

Često se kaže kako umetnici pokušavaju da prevaziđu neki problem kroz svoju umetnost. Da li je tako bilo i sa Vašim filmom?

-Ne bi trebalo stvarati umetnost za razgovor, to nikad ne rešava problem. Ali umetnici su osetljivi ljudi i imaju sposobnost da izraze ono što se dešava u njima i moraju da se nadaju da će i drugi ljudi to videti na isti način. Ako umetnik ima problem, treba da razmišlja o tome kako da ga reši, ali to verovatno nije kroz umetnost. Ovaj film na primer nema funkciju da zabavi, treba da proizvede neko osećanje. Mislim da ljudi previše razmišljaju, a nedovoljno osećaju. U mozgu ništa ne može da se reši, ali ako i razmišljate i osećate istovremeno, nešto može da se promeni i razreši.

Zašto je Vaša junakinja, Anja, toliko izolovana?

-Ona je izolovana jer je svet hladan, ali glavni problem je pitanje šta ona radi sa sobom, u njoj je problem. Ako veruje sebi, ako je samouverena dovoljno imaće snage da se suoči sa životom. Ali ona tek počinje, u filmu ona tek počinje da shvata šta se zaista dešava, ali nema rešenja. Ona ima taj pritisak da završi diplomski rad i zbog toga se izoluje, ali zapravo ona to nesvesno radi da bi pronašla sebe. Ne možete da pronađete sebe u smartfonu, imate bolje šanse izvan svega toga.

Ona se plaši da diplomira jer se plaši da će onda biti zarobljena, a njen otac takođe govori o toj slobodi koju pruža produžavanje školovanja. Gde je prava sloboda za Anju?

-To nema veze sa time da li ona završava školu ili ne, to su neke odluke koje mora sama da donese, da se suoči sa pravom osobom u njoj, ne sa onim što drugi očekuju od nje, ili što ona želi, idealistična osoba, to nije ona, ona je izgubljena. Da li će pronaći slobodu je njena odluka. Ona dobija šansu, oseća da nešto ne funkcioniše, i ako krene u pravcu u kome će slušati sebe, sve će biti u redu.

Anjina porodica je rasuta po svetu, ali gde je za nju dom? Da li je to plaža koju često posećuje?

-Plaža je granica, plaža i film su na neki način slični. Imamo nebo, koje je kao ekran, možete da u njemu vidite ono što želite. Za nju je to šansa da se suoči sama sa sobom, ona gleda u horizont, to je kao filmsko platno- ogledalo, šansa da publika i ona vidi svoju pravu prirodu, za mene je ta veza između filma i plaže veoma važna. A gde je dom? On ne postoji, on je u njoj. Beograd je dom za neke ljude, ali to nije to. Dom je ono što nosite unutra, što morate da pronađete u sebi. 

Ali nije u pitanju samo plaža, voda je veoma bitan simbol u Vašem filmu.

-Plutanje je važno, to je jedan momenat meditacije, a takođe i odraz, ogledanje. Voda služi da vam pomogne da shvatite ko ste zaista, ako sedite pored reke i zagledate se u nju, to će vam pomoći. 

Dosta ljudi je voli i želi da bude s njom, ali ona odabira jedinu osobu koja je ne želi. 

-To je veoma čest problem, da jurite jedinu osobu koja vas ne želi. Ali mislim da ovde samo izgleda tako, ali zapravo unutar njega je još jedna osoba koja je želi, njena veza je sa tom drugom osobom koju ona prepoznaje. Ona oseća tu duboku vezu sa njegovim unutrašnjim bićem koga on nije svestan, on to poriče jer ne želi da spozna sebe. On živi jedan uspešan život, ali to nije njegova prava ličnost. Većina ljudi nije svesna tih veza.

Čini se da Anja vidi sitnice, male stvari koje čine život, a sa druge strane nije joj bitno da li će umreti i često flertuje sa samoubistvom. Da li ona zapravo ceni život ili joj nije stalo do njega?

-Ona nije svoja, postoji nešto između nje i nje, ne može da dosegne tu drugu stranu sebe. I ako to ne možeš da uradiš, imaš želju da se ubiješ, to je depresija. Mislim da je samoubistvo njeno rešenje, ako ne postane ono što zaista jeste, ubiće se. Ali u isto vreme, u toj depresiji ona se traži, ali mislim da se u suštini plaši onoga što će naći.