Intervju sa Rokom Bičekom, rediteljem filma «Razredni neprijatelj»

«Razredni neprijatelj» je Vaš debitantski film. Koliki je bio izazov snimiti ga i da li ste očekivali ovako pozitivne kritike?

Rok Biček: Rekao bih da je ovaj film definitivno bio jedan veliki izazov, jer je osim mene tu bilo debitanata u gotovo svim sektorima, da ne govorim o naturščicima koji se nalaze u glavnim ulogama. Bio je veliki rizik snimiti «Razrednog neprijatelja» i nije bilo vremena za kalkulacije i pretpostavke. Meni je bilo posebno drago što su ga nedavno u Sloveniji prikazivali nastavnicima po školama i zatim diskutovali o tome sa psiholozima, kao neka vrsta radionice.

To ima smisla, budući da Vaš film veoma dobro i precizno locira probleme omladine. Vi ste i dalje veoma mladi i taj period Vam je blizak, ali ima li nešto posebno zbog čega Vam je ova tema bila važna?

Rok Biček: U stvari, čuo sam više puta to da je moj studentski opus zasnovan na porodici, a ja i verujem da odatle sve dolazi. Ako roditelji previše rade za decu da bi im obezbedili sve ono što sami nisu imali, deca postanu nesposobna da samostalno donose odluke; ona čak i formiraju mišljenja na osnovu onoga što misle njihovi roditelji. Rad sa mlađom generacijom je nekako je došao sam od sebe, ne znam kako. (Smeh) Verujem da je važno snimati ono što poznaješ i sve moje teme izlaze iz mene i kraja u kom sam odrastao. Samo na taj način se ono što je lokalno može prevesti u univerzalno.

Ako se ne varam, naredni projekat koji radite se upravo zove «Porodica». Recite nam nešto više o njemu.

Rok Biček: Pre sedam godina sam snimio kratak dokumentarni film o tom dečaku koji je morao da se brine o svojim mentalno obolelim roditeljima, a prošle godine sam nastavio sa snimanjem kada sam saznao da on i njegova devojka čekaju bebu. Verovao sam da će sa njom uspeti da stvori nekakvu novu, sekundarnu porodicu, ali su se oni tri meseca nakon rađanja ćerke rastali i on se vratio svojim roditeljima. To je veoma zanimljiva i dirljiva priča koju sam snimao bez intervencija, bio sam njen posmatrač i pokušao da uhvatim svu iskrenost i prirodnost situacije.

Zanimljivo je da «Razrednog neprijatelja», iako je igrani film, takođe odlikuje velika doza spontanosti i verodostojnosti. Kako ste to postigli?

Rok Biček: Bilo je jako teško, prvenstveno zato što deca koja glume u filmu nisu nikakvi glumci, već pravi učenici gimnazije u Novom mestu, odakle i sam dolazim. Osim toga, čak su i roditelji te dece zaista njihovi roditelji u stvarnom životu. Pošto je film snimljen po istinitoj priči kojoj sam kao učenik prve godine srednje škole prisustvovao, bilo mi je važno da se to snimi upravo tamo. Rad sa tom decom mi je bio najvažniji i insistirao sam da se oni van snimanja nikako ne druže sa glumcem Igorom Samoborom koji igra profesora.

To je vrlo interesantan postupak. Zašto je to bilo važno?

Rok Biček: Upravo zbog već pomenute autentičnosti. Deca bi možda mislila da se njihov odnos na snimanju nije promenio, ali bi se kroz detalje videlo da jeste. Ovako smo uspeli da zadržimo tu neophodnu distancu i nesigurnost koju je normalno da učenici osećaju u komunikaciji sa profesorom. Sa druge strane je bio fantastični Igor Samobor, jedan od najvećih slovenačkih pozorišnih glumaca. Zapravo, ova uloga je od samog početka pisana za njega, i sa njim sam mnogo pojedinačno radio na psihologiji tog lika.

Deca su ipak najvažniji deo Vašeg filma. Kako ste ih izabrali?

Rok Biček: Kasting je bio veoma važan, a sam proces je bio dug i naporan jer je meni bilo stalo da posetimo svako odeljenje i popričamo sa svakim učenikom. Na kraju smo odabrali decu koja su i u životu veoma slična likovima koje treba da tumače, jer smo mislili da ćemo tako izvući najviše od njih, ako ih pustimo da žive ispred kamere. Znao sam, isto tako, da devojku koja u filmu treba da izvrši samoubistvo neću naći među onima koji se dobrovoljno javljaju na audiciju, te sam morao sam da je tražim u zadnjim redovima učionice.

Ovaj film na određeni način razotkriva predstavljeni mikrokosmos, ali ipak ne nudi nikakvo konačno rešenje. Hoće li se ta deca izvući i naučiti nešto ili ne?

Rok Biček: Zaista nisam hteo da serviram nikakvu poruku. Neki od likova će se svakako promeniti, a neki će neminovno ostati isti. Slogan ovogodišnjeg FEST-a je nije sve crno belo i ja se sa tim potpuno slažem. Nisam hteo da tvrdim ništa o toj deci jer to ni sam ne mogu da znam, ništa nije jasno i sve je u životu negde između.

Koji su Vam filmovi poslužili kao inspiracija za ovaj projekat? Moram da primetim da na prvi pogled podseća na francuski «Između zidova».

Rok Biček: Da, taj film mi je istovremeno bio i inspiracija i teret. Nisam bio siguran koliko su jake paralele između mog i tog filma, u pitanju je veoma slična postavka, iako se «Između zidova» bavi potpuno drugim temama. Osim toga, mogao bih da kažem da mi je Munđijev «4 meseca, 3 nedelje i 2 dana» promenio način gledanja na film. Pomenuo bih još i «Skriveno» Mihaela Hanekea, kao i filmove Kišlovskog.

Napravili ste film sa tinejdžerima u glavnim ulogama. Kako je omladina reagovala na «Razrednog neprijatelja»?

Rok Biček: To je dobro pitanje, i meni je bilo važno da uvek postoje razgovori nakon projekcije. Mladi su rekli da su učenici u filmu pogrešili i da bi se oni ponašali drugačije, ali ja mislim da je lako biti pametan kada se nešto već dogodilo. U datom trenutku, verujem da bi svi odreagovali veoma slično. Ko-scenarista i ja smo veliku većinu situacija napisali na osnovu onih kojima smo pre mnogo godina sami prisustvovali, a moram da priznam da sam tada reagovao isto kao likovi u mom filmu.

Maša Seničić