Intervju sa Vilmom Kutaviciute, glumicom iz filma «Osloboditi se»

Budući da je ovo Vaša prva velika uloga na filmu, recite nam nešto više o svom filmskom i pozorišnom iskustvu.

Vilma Kutavičiūtė: Zapravo, ovo je moja debitantska uloga na filmu uopšte. Moje pozorišno iskustvo, sa druge strane, daleko je veće jer mi je to bila glavna okupacija. Trenutno radim predstave u dva pozorišta u Rusiji.

Uloga koju tumačite je pažljivo napravljena i veoma je interesantna. Šta Vam je tokom rada na njoj najteže palo?

Vilma Kutavičiūtė: Sa sigurnošću mogu da kažem da je to bio neobičan jezik kojim se inače ne govori, izvođenje dijaloga koji su čudno napisani i stilizovani. Kada smo snimali, imali smo utisak da se pretvaramo i da to što radimo nije prirodno, ali se ispostavilo da na filmu izgleda dobro.

Recite nam nešto o Vašoj saradnji sa rediteljem Aleksejem Učiteljem (Alexey Uchitel).

Vilma Kutavičiūtė: Za početak, znam da je dugo tražio glumicu za ovu ulogu, jer je ona morala da bude drugačija od tipične ruske devojke, odnosno drugačija i od tipične igračice. Kada sam došla na audiciju, Učitelj mi je tražio da probam mnogo puta jednu od scena u kojoj je važno kako se krećem, ali mi je na snimanju nakon toga dao gotovo potpunu slobodu. Zanimljivo je da je snimanje nekih relativno jednostavnih stvari trajalo dugo, pa je scena u kojoj sam ja mrtva u kolima snimana čak dva dana.

Film «Osloboditi se» događa se na prelazu u novi milenijum, u pitanju je 1999. godina i nastupaju različite promene na ruskoj političkoj sceni. Da li biste rekli da likovi u filmu željno iščekuju nekakav novi početak?

Vilma Kutavičiūtė: To je bilo teško vreme i sasvim je jasno da se svi nadaju boljem. Međutim, mislim da ovo nije politički film i da doček nije nikakva metafora. To biste morali da proverite sa rediteljem (Smeh). 

Podrazumeva se da je ljubavna priča, ali ono što prvo vidimo je ipak jedno nasilno društvo u kom i policajci koriste svoju silu čak i tamo gde ne bi trebalo. Jeste li se nešto promenilo od tada?

Vilma Kutavičiūtė: Složila bih se, činjenica je da ljudi koji imaju moć često zloupotrebljavaju svoju poziciju. Bez obzira na to, film jeste nasilan, ali takođe mislim da je i rusko društvo prilično brutalno, takav je mentalitet, okrutan. Devedesete su bile potpuno divlje.

Scenario je pisan po romanu «Osmica» Zahara Prilepina. Koliko se lik koji tumačite u filmu razlikuje od onog u knjizi?

Vilma Kutavičiūtė: Devojka koju ja igram je pre svega u romanu mnogo zastupljenija, a ono što je možda najzanimljivije je što ona na kraju knjige ne umire. Opisana je kao nesvakidašnja, slobodoumna devojka koja je pritom jako dobar student.

Da li mislite da se reditelj u filmu odlučio za smrt Vašeg lika da bi nam pokazao kako je ljubav ovo dvoje potpuno različitih ljudi nemoguća? Da li Vi mislite da takva ljubav može da opstane?

Vilma Kutavičiūtė: Sada kada to kažete, ima smisla. Za njih je nemoguće da budu zajedno i u tom smislu mogli bi možda da se uporede sa Romeom i Julijom, čija smrt na neki način pojačava i njihovu ljubav. Mislim da jedna ovakva veza ne može da potraje i da je zato bilo neophodno završiti je na njenom vrhuncu.

Kako opravdavate mesto koje je Vaša junakinja sebi obezbedila pored vodećeg kriminalca? Je li to jednostavno lakši način za život?

Vilma Kutavičiūtė: Čini mi se da je u to vreme njen postupak bio jedini način da sebi obezbedi kakvu-takvu slobodu.

Zašto se onda ona zaljubljuje u policajca, šta je to što on može da joj ponudi?

Vilma Kutavičiūtė: Rekla bih da je to iznad svega jedan protest protiv sveta kojem ona pripada i od kog ne može u potpunosti da se otrgne.

Maša Seničić